Uspomene na Lopičiće

Sećanja na Lopičiće sežu od mog najranijeg detinjstva. Prve godine svog života proveo sam u jednom od najvećih i najlepših crnogorskih sela Gornjem Ceklinu u kome su Lopičići i po teritoriji na kojoj žive u selu, i po ekonomskom, političkom, kulturnom i da kažem sveopštem društvenom uticaju, imali prvorazrednu ulogu. U moj pamćenje Lopičići su ušli kada mi je bilo tri ili četiri godine i to na pomalo neobičan način.

Nisam u to doba imao prilike da se igram sa malim Lopičićima, jer sam stanovao podalje od njihovih kuća. Lopičići su se već tada urezali u moje sećanje zbog jednog prozaičnog razloga što je staza kojom se najbrže moglo otići ili vratiti sa Cetinja prelazila kroz naselje ovoga bratstva. Moj otac je naime svakog dana leti a i zimi svake nedelje odlazio i dolazio sa Cetinja peške, jer je bio tamo zaposlen. U selu je ostajala žena sa malom decom.
Uveče, u određeno vreme dolazio je otac na našu radost ali dešavalo se da zakasni te ako ne stigne do mraka nastala bi zabrinutost, porodica bi posedala oko gumna i pogledivala na zaselak Lopičiće.
- Zašto tate nema - pitala bi znatiželjna deca.
- Sada će, samo što nije stigao. Čim stigne do Lopičića psi će nam najaviti da dolazi - odgovarala je majka, skrivajući pred decom svoju strepnju.
Pre ili kasnije psi bi najavili dolazak oca i njegovog druga a mi deca sa radošću bi povikali:
- Mama, evo ide tata.
Prvog Lopičića koga sam lično upoznao bio je moj učitelj Tomo. Bilo mi je šest godina kada su me roditelji upisali u prvi razred osnovne škole. Bio sam fizički slabašan zbog čega sam pomalo strepeo ali sa radošću sam pošao u školu.
Za sam početak školovanja vezano je jedno iznenađenje. Novoupisana deca sela su prvi put u školske klupe i učitelj je počeo prvu prozivku. Posle dva-tri imena čita: Đurašković Đuro.
Prozvani su dotle ustajali kao znak da su tu. Ovoga puta niko ne ustaje. Tajac. Svi se pogledaju.
- Đurašković Đuro - ponavlja učitelj.
Ja naravno ne mislim da se to na mene odnosi.
- Ko je ovde sin Pavla i Ljubice Đurašković?
- Ja sam - hitro odgovaram učitelju.
- Pa šta se ne javljaš?
- Ja se zovem Đorđije Đurašković a ne Đuro odgovaram ja iznenađeno.
- Ne! Ti si po krštenici Đuro a ne Đorđije. Sedi!
Učitelj nije shvatio šta to za mene znači. Seo sam bez reči ali nisam mogao da zaustavim suze. Uzalud sam majci i ocu govorio da su mi ukrali moje ime, ništa se nije moglo izmeniti. Postao sam Đuro. Ali pao sam u oči mom učitelju Tomu.
A on je u očima dece bio autoritet iznad svih, koga su se bojali, koga su poštovali i voleli. Bio je strog i pravičan, nije mnogo hvalio ali ni kudio.
Po njegovoj oceni bio sam dobar đak. Ja ne znam tačno kako i zašto ali Tomo je zaključio da treba da utiče na moga oca da se preseli na Cetinje - kada već tamo radi - kako bi ja mogao da nesmetano nastavim školovanje.
Šteta da ovako darovito dijete ostane na selu - pričao mi je kasnije otac kako ga je učitelj ubeđivao da se preseli.
Predlog je oduševljeno prihvatila moja majka Ljubica, koja je inače preko svoje majke bila u rodu sa Lopičićima i mi smo se našli na Cetinju. Tek kasnije sam mogao shvatiti da je dobri uča promenio moj životni put.
Nikada kasnije nisam sreo mog poštovanog učitelja ali sam proučavajući dokumentaciju o zatvorima i logorima Jugoslovena tokom Drugog svetskog rata našao njegovo ime među internircima logora Kolfiorito.
Takav učitelj nije mogao a da ne bude patriota.
Moje dalje uspomene vezane su za ime Janka Lopičića. O njemu sam prvi put čuo kada je počeo da me privlači napredni komunistički pokret sa svojim zapaljivim idejama o slobodama, demokratiji i socijalnoj pravdi. Janko je bio stari komunista i veoma poznat čovek ne samo u Ceklinu nego i mnogo šire. Mi u Učiteljskoj školi na Cetinju s poštovanjem smo pričali o tome da je Janko bio jedan od predvodnika demonstracija na Belvederu u okolini Cetinja, koje su krvavo zaršene.
Sećam se da je Janko Lopičić bio jedan od inicijatora izgradnje kulturnog doma u Ceklinu, čijem otvaranju sam prisustvovao sa grupom omladinaca iz Cetinja. Ali najdublji utisak na mene je ostavio susret sa Jankom u julu 1944. godine u Kupresu i kasnije prilikom prelaska Ivan Sedla na putu za Crnu Goru.
Grupa Crnogoraca iz italijanskih logora nedeljama je pešačila od jedinice do jedinice, od “veze” do “veze” na putu za Crnu Goru. Bili smo duboko nezadovoljni što nas ne primaju u vojne jedinice ali slušali smo naređenja i polako se primicali Crnoj Gori. Na tom putu u selu Sanica prvi put smo čuli da se u Kupresu nalazi Janko Lopičić kao neki partizanski rukovodilac. Odlučili smo da ga posetimo iako nas predložena maršuta nije vodila u Kupres. Umorni, gladni i pomalo nervozni krenuli smo na svoju ruku Kupreškim poljem u koloni koja nimalo nije ličila na vojničku. Tu nas je sreo tada već poznati komandant - kasnije narodni heroj - Petar Mećava besan što smo se neodgovorno odvojili od predviđenog pravca, ali kada je čuo da idemo kod Janka Lopičića, spustio je glas i preporučio da se priključimo jedinici koja će sutradan krenuti iz Kupresa u istom pravcu kuda treba mi da krenemo. Prema Janku je imao respekta.
Susret sa Jankom bio je srdačan. Primio nas je kao stare znance, razumeo je našu ljutnju iako nije mogao da nam pomogne pa je taj predah, uz dobro parče jagnjetine, za ono vreme retkog luksuza, ostao u veoma prijatnom sećanju.
Krajem oktobra sreo sam se s Jankom u Prozoru sa onom istom, ali znatno brojnijom grupom, koja se sticajem raznih okolnosti našla ponovo na putu za Crnu Goru. Trebalo je preći prugu Sarajevo – Konjic koju su saveznički avioni neprekidno bombardovali.
Nedovoljno oružja – desetak pušaka na 21 čoveka – nervoza i nezadovoljstvo zbog ponovne naredbe da bez potrebe idemo za Crnu Goru, veliki rizik prilikom prelaska dobro utvrđene pruge bio je dovoljan razlog da iskusni i smireni Janko posumnja da ne učinimo kakav vojnički nesmotren korak i skupo platimo grešku. Smirivao nas je, nagoveštavao skori polazak a ustvari birao najpovoljniji trenutak da tolika grupa bezbedno pređe Ivan-Sedlo, preko koga je prolazila bunkerima načičkana pruga.
Početkom oktobra i on je trebalo da pođe istim putem. Konačno sećam se – 6. novembra 1944. godine – kolona od oko 30 ljudi posle celodnevnog pešačenja po kišnom vremenu na prvu stanicu prema Ivan-Sedlu – Gornji Čažanj. Sutradan u zoru krećemo žurno prema selu Xaniće, gde Janko treba da govori povodom proslave Oktobarske revolucije ali nas presretnu kuriri da se tamo ne može zbog opasnosti napada ustaških jedinica. Noćenje pa nastavak puta prema štabu XVIÉ muslimanske brigade gde nam kažu da nemaju snaga za pratnju ali u selu Repovcima možemo naći vodiče i proći sami.
Ko zna šta bi od svega toga ispalo da nije bilo Janka, njegovog autoriteta za one koje susrećemo i treba da nam pomognu a i za nas koji ne poznajemo ni teren ni ljude. A Janko je kao politički radnik u stalnom pokretu po terenu stekao ogromna iskustva. A to je bio teren pun partizanskih saradnika ali i neprijateljskih doušnika. I Janko je naravno javno pričao o jednoj maršuti i mi bi tamo krenuli pa se vratili i nastavili putem koji samo on zna. Pešačili smo duže, do iznemoglosti, ali to je bila zaloga veće sigurnosti.
Najzad stigli smo u podnožju pruge gde je Janko u selu našao vodiče.
Ustaše i Nemci koji su čuvali igmansku prugu bili su, izgleda, načuli o prelasku grupe. Iznad naših glava zujali su meci pušaka i mitraljeza a oko nas eksplodirale granate minobacača. Pucalo je oko nas ali ne i u nas. Trajalo je to nekoliko sati, do ponoći ali srećno smo se provukli između nemačko-ustaških bunkera.
Uoči svanuća pretrčali smo cestu. Bunkeri i neprijateljska vatra ostali su iza nas. U planinskoj kolibi našlo se mesta za nekoliko sati dubokog sna.
Sutradan Janka su obavestili da je selo Borču na našem putu zaposela ustaška milicija. Janko donosi odluku da je razoružamo. To je bio posao u koji smo se pomalo razumevali pa smo vešto, iznenada opkolili selo i bez metka razoružali ustašku miliciju. Tog petog dana odmah krećemo padinama snegom pokrivene planine Bjelašnice u selo Čutoviće gde stižemo po danu. Dočekuju Janka kao starog znanca i političkog rukovodioca a nas kao drage goste.
I šesti dan smo zajedno sa Jankom. Hoće da nas otprati do granice posle koje nema za nas veliki opasnosti i rizika.
Sledeće selo Tužilo imalo je narodnu vlast, dobro organizovanu i dobro prihvaćenu od svih domaćinstava. I ovde je Janko dočekan kao stari poznanik i poznati rukovodilac organizacije KPJ i NOP. Mi smo se osećali kao kod kuće. Sutradan rastali smo se sa ukućanima gde smo prenoćivali maltene kao prijatelji.
Rastanak sa Jankom bio je uistinu prijateljski. Poštovanje prema njemu kod svih nas je poraslo.
Janka nisam posle toga imao prilike da sretnem. Prošle su gotovo tri decenije iza toga kada dobijem pismo od Janka sa neobičnim poklonom – crtežom stabla na kome je ucrtana loza Đuraškovića. To je bila poslednja indirektna veza sa Jankom. Nisam imao prilike da mu se zahvalim na poklonu.
Kada je reč o poklonima i posetama čvrsto mi je u sećanje usađena poseta Beogradu 1939. godine u kuću Nikole Lopičića, jugoslovenskog oficira rođaka po ženskoj liniji moje majke, koga je ona u nedostatku braće, jer je bila jedinica, nazivala bratom. Nikada ranije nisam posećivao Beograd pa sam Nikolu, po onome s kakvom je ljubavlju moja majka pričala o njemu, očekivao kao neku vrstu utočišta u nepoznatom, velikom gradu. I nisam se prevario. Ta krupna ljudina sa dobrodušnim širokim osmehom namah je prekinula sva moja strahovanja o tome kako će me dočekati. Primljen sam kao svoj. Razgovori s njim, saveti i interesovanja koja je pokazivao ostavili su na mene, mada sam u tim godinama bio sklon da budem nadobudan, dubok utisak tako da sam uvek tu moju prvu posetu Beogradu pamtio po gostoljublju i prijateljskoj pažnji koju sam osetio u Nikolinoj kući.
Ne mogu a da se ovom prilikom ne setim i Branka Lopičića, studenta s kojim sam se kratko poznavao u Cetinju 1940. godine. Negde u leto bio sam pozvan na sastanak sa mojim školskim drugovima Mišom Popovićem i Milošem Pavićevićem. Na sastanku sam prvi put sreo Branka Lopičića. Bio je prijatan, fin u ophođenju, delikatan u razgovoru. U njegovom društvu čovek se osećao udobno. Sastali smo se nekoliko puta, razgovarali o politici onoga doba, pomalo i raspravljali ali nisam mogao da odgonetnem svrhu tog sastajanja. Ja i moj prijatelj, drug i komšija Miloš Pavićević bili smo skojevci. Ali on je imao običaj da odgoneta ko je ko na sličnim sastancima koji su se – da i to kažem – održavali tajno. Miloš je zaključio da je Branko a možda i Mišo Popović članovi KPJ i da nas verovatno pripremaju za članstvo. Međutim, ti sastanci su prestali bez objašnjenja kao što su i zakazivani ali prijatna uspomena na Branka nije izbrisana.
Proučavajući dokumentaciju o jugoslovenskim zatočenicima u Italiji naišao sam i na imena nekoliko Lopičića. Marko Lopičić umro je u logoru Volteri 1943. godine. Ime Sava Lopičića i Ljuba Lopičića našao sam među imenima naših boraca u Italijanskom pokretu otpora. Savo je bio komandir jednog odreda - čete. Njegova četa je u februaru 1944. godine pokušala da uhvati šefa nemačkog gestapoa ali nisu imali sreće. Nemci su dali snažan otpor i ranili dva borca. Svi jugoslovenski borci sa terena provincije Umbrija, uključujući i borce ove čete, su se kasnije sjedinili u proslavljeni bataljon “Tito”. S tim bataljonom se Savo preko Baria prebacio u Jugoslaviju.
S posebnim pijetetom želim da u ovom tekstu spomenem ime Mila Lopičića. Njegovo ime sam pre nekoliko godina zapazio na groblju u selu Poco u opštini Akva Sante – Terme u Italiji. Među 19 Crnogoraca tu je u posebnom grobu sahranjen i Milo Lopičić sa još tolikim brojem Italijana. To groblje i danas čuvaju meštani okolnih sela, koji nisu dozvolili da se njihove kosti sahrane u zajedničkoj velikoj grobnici San Selpolkro, jer žele da čuvaju uspomenu na tešku pogibiju 11. marta 1944. godine u kojoj su stradali i jugoslovenski i italijanski partizani.
Tog jutra 11. marta 1944. godine jake nemačke snage iznenada su opkolile reon sela Poco i susedna dva sela sa nekoliko desetina partizana. Bila je to neravnopravna borba bez milosti, borba na život i smrt. U tu borbu po dubokom snegu partizani su ušli hrabro i sve što su mogli bilo je da se bore do kraja. Na tom krvavom bojištu ostalo je 30 mrtvih partizana među kojima i Milo Lopičić.
Lanac uspomena na Lopičiće ispao je duži nego što sam mislio. One su deo prijatnih sećanja na Lopičiće, koje sam ovom prilikom sa zadovoljstvom pribeležio.

1. Objavljeno u knjizi "Lopičići bratstvo u Ceklinu" 2001. godine