Đuro Vukov Lopičić, profesor (1894-1944) - Veljko Guberina - U spomen na moga profesora Đuru V. Lopičića

Veljko GUBERINA

U SPOMEN NA MOGA PROFESORA ĐURU V. LOPIČIĆA

Na molbu redakcijskog odbora koji radi na pripremi trećeg izdanja knjige Janka K. Lopičića “Lopičići – bratstvo u Ceklinu 1450-2001.g.” odazvao se ugledni beogradski advokat i doajen jugoslovenske i srpske advokature Veljko Guberina i stavio na raspolaganje izvode iz dnevnika koji je vodio celo vreme okupacije Jugoslavije 1941-1945. godine kao izbeglica u Jagodini, gde je u leto 1944. godine maturirao u gimnaziji u kojoj je jedan od profesora bio i Đuro V. Lopičić.

Vreme provedeno u izbeglištvu u Jagodini od jeseni 1941. godine do kraja Drugog svetskog rata, duboko se urezalo u pamćenju tada mladog srednješkolca Veljka Guberine. Gostoprimstvu i drugovanju na koje je naišao u teške dane okupacije, odlučio je da se oduži pisanjem dnevnika u nameri da ništa od tog vremena ne ostane zaboravljeno. Kaže to je njegov dug prema onima koji su ga dočekali široko raširenih ruku, to je njegov lični dug prema domovini koju voli više od svega.
Zversko ubistvo njemu dragog profesora koji mu je predavao fiziku i zajedno sa njim još 27 rodoljuba, način na koji je to urađeno i utisak koji je taj zločin ostavio na građane Jagodine, oslikao je u posebnim zapisima od kojih navodimo dva:

3. FEBRUARA 1944. godine
ČETVRTAK. MASAKR U JAGODINI

“Ovaj, zaista neverovatan događaj odigrao se 1. februara 1944. godine, između 7.30 i 8 časova naveče. Kažu, 28 ljudi, komunista, ubijeno je, a nekoliko desetina je odvedeno. Uzbuđenje je ogromno. Svi ćute. Svi su prestravljeni. Za ovaj događaj se juče ujutro saznalo: prethodno veče ušlo je u Jagodinu, kako kažu, sto četnika i prema planu izvršilo pokolj 28 osoba za koje se tvrdilo da su komunisti, a neke su odveli sa sobom. Nesmetano su u raznim delovima grada izvršili ono zašto su došli i odmah napustili grad.
Jučer, 28 sahrana bez popa, krsta, zvona i osvećanja. Dvadeset i osam kovčega odvezeno je na groblje bez učešća ikoga sem porodice.
Među ubijenima nalaze se moji profesori Đura Lopičić, koji mi je predavao fiziku i Jovan Aćimović, matematiku. Ubijeno je još nekoliko intelektualaca a isto tako i žena.
To je bilo strašno. Naša škola je potpuno obezglavljena. Dvojica najvećih autoriteta u školi su preklani! U školi haos!. U gradu vlada velika depresija. Ljudi su zaplašeni i niko ne sme ništa da kaže. Samo ćute i šapuću. Ovo je i na mene ostavilo strahoviti utisak. Dve i po godine sam ovde i tako nešto nisam doživeo. Ovakav masakr. Strašno je to ubijanje!”

6. FEBRUAR  1944. godine – NEDELjA

“Uzbuđenje u gradu je još uvek veliko. Ne mogu da dođem sebi. Kako da dođem kada je mlađa kćerka moga profesora, moga ubijenog plrofesora Đure Lopičića, Milica, moja školska koleginica, sa kojom sam, kao i sa svima u razredu, bio u odličnim odnosima. U jesen 1941. godine upisali smo se zajedno u šesti razred gimnazije, prošle godine u sedmi, a ove godine u osmi razred gimnazije. Zaista strašno.”
Očito duboko potresen događajem, ugledni advokat i pisac gornjih redova prekida za trenutak izlaganje, da bi koji trenutak kasnije ponovo potekle misli iz njegovog dnevnika, koje tako upečatljivo odslikavaju teške trenutke življenja (ili preživljavanja) jednog mladića – izbeglice koji se gonjen strahotama rata obreo u pitomu šumadijsku Jagodinu, pa kaže:
“U jesen 1941. godine, upisao sam se u šesti razred jagodinske gimnazije. Bila su formirana dva odeljenja zbog velikog broja dece izbeglica od Maribora do Bitolja. Stvorena su nova prijateljstva i novi kontakti. Najprisnije prijateljstvo sklopljeno je sa Miodragom Čarapićem i Bogdanom Cepudarom, a tu odmah treba da dodam koleginice Milanku Uzelac, Milicu Lopičić, Branku Pejrosov itd. Bez obzira na  svo teško vreme i vreme u kome smo živeli, život je tekao dalje i odvijao se od školske klupe preko naših susreta na “skveru”, centralni trg ispred hotela “Palas”. Između nas je postojala izuzetna  povezanost i druželjublje što je karakteristično za ljude koji se nađu u teškim situacijama. Sa ushićenjem smo komentarisali i prenosili vesti koje smo čuli, bilo istinite ili neistinite o savezničkim pobedama, i to nas je održavalo u nadi da će jednog dana doći do slobode i da ćemo se vratiti svojim kućama. Mi smo bili, a toga smo bili svesni – izbeglice, koje su domaći od srca primili, što nas je ispunjavalo velikom zahvalnošću prema njima. Nikada nije bilo ni najmanjeg  sukoba, pa čak ni “sporečkavanja”, svojstvenog ranjenoj i osakaćenoj mladosti, koja se silom prilika i van svoje volje našla ovde i pod okolnostima koje nikada nismo predviđali. Ipak, živeli smo u ubeđenju da ćemo se vratiti u krajeve iz kojih potičemo, te nam je ostala samo jedna briga, a to je da preživimo okupaciju i ratno stanje.
Mi đaci, nikada nismo dolazili u sukob po bilo kakvim političkim pitanjima, već smo gledali da se očuva jedinstvo između nas došljaka i domaćih. Bez obzira da li je neko govorio o Titu o kome se malo znalo, ili o Draži, o kome su svi znali, mi smo se ravnali po vestima koje smo, iako je bilo zabranjeno, svi slušali u večernjim časovima preko Radia Londona ili Moskve. Komunisti su bili proterani iz Srbije u jesen 1941. godine i sve do jeseni 1944. godine, njih nije bilo. Jagodina i Pomoravlje bili su tokom rata, izrazito nacionalno opredeljeni. Nije bilo skoro nikakvih represalija od strane okupatora  jer se prihvatio stav Nedića, koji je bio u gradovima i Draže, koji se nalazio po selima, da se ne napadaju Nemci, da bi sto Srba bilo streljano za jednog okupatorskog vojnika, kao što je bilo u jesen 1941. godine, kada su stradali Mačva, Kragujevac, Kraljevo i dr.
“Takav stav imala je i Evropa, tj. okupirane države u Evropi, jer su De Gol, posle Oradura u Francuskoj i Beneš posle Lidica u Češkoj, zabranili napade na Nemce. Znači od proleća 1942. godine, u Srbiji nema masovnih streljanja i narod se mogao posvetiti vestima o stanju na frontovima, prateći dobro kretanje savezničkih snaga na svim ratištima. Pristalice Draže Mihajlovića, kao emanacije opštenacionalnog raspoloženja srpskog naroda, zahvaljujući ekscesima pojedinih komandanata, počeo je da gubi u narodu simpatije, jer su se počela dešavati međusobna razračunavanja. Jedno od takvih bio je i pomenuti masakr 1. februara 1944. godine u Jagodini, kada je za jednu noć ubijeno 28 osoba za koje se smatralo da su komunistički orijentisane.”
“Taj masakr je zaprepastio ceo grad. Svi su bili iznenađeni ubijanjem, pogotovo profesora Đure Lopičića, starijeg čoveka sa izuzetno ozbiljnim držanjem, koji je uvek znao da nam skrene pažnju na potrebu da učimo, jer će državi i narodu trebati obrazovani i školovani ljudi posle svega što je ovog rata srpski narod doživeo.  Impozantnog stasa, otmenog držanja i biranog rečnika kod istupanja, ne samo nas đake i druge profesore, već je i u javnosti izazvalo veliko iznenađenje da je on mogao da bude jedan od onih ljudi koji se nalaze na spisku za likvidiranje kao komunista. Bez obzira na to da li je to bio rezultat osvete, kakvih je bilo mnogo u to strašno vreme, ili je pak platio danak svom nekadašnjem raspoloženju svojstvenom mladim ljudima, on je svojim držanjem, istupanjem i kontaktima za svo vreme boravka u Jagodini predstavljao vrlo uglednog i cenjenog pedagoga koji je ostavljao trajan utisak. U redovima jagodinskih đaka u koje sam i ja spadao ostavio je dubok trag ličnosti koja se pamti.”[2]