Đuro Vukov Lopičić, profesor (1894-1944)

ROĐEN DA SLAVNO UMRE

Još nije bio navršio petu deceniju života, (rođen je 29. aprila 1894, a poginuo 1. februara 1944. godine), kada je zauvijek napustio porodicu, školu i svoje vaspitanike, borbeni stroj revolucije i svoje rodoljublje platio sopstvenim životom – Đuro Lopičić, profesor, vječiti putnik i brodolomnik koji je čitav svoj život posvetio borbi za bolje sutra. Bilo je to početkom pretposljedne ratne godine – u Jagodini – u danima kada je slobodarski srpski narod preživljavao najteže trenutke u svojoj novijoj istoriji. Bilo je to vrijeme kada je pomahnitalo četničko rukovodstvo, uživajući podršku okupatora, nastojalo da sve slobodoumno “povije šiju” i poslušno izvršava naređenje tuđina.

No, oni u tome nijesu uspjeli, jer “rođeni da slavno umru” ostali su uzdignuta čela, prezirući i četnike i okupatora. Teško se u tim danima bilo održati, naročito ljudima sa strane, koji su u Nedićevoj i Dražinoj Srbiji bili stavljeni van svakog zakona. Onaj koji nije hteo niti želio da stupi u izdaju svoga naroda, po najkraćem postupku, bio je stavljen pod slovo “Z”, a to je značilo zariti mu rez kame ispod grla. Jedan od tih “izvanjaca”, vaspitan na primjerima čojstva i junaštva, kome je bilo stalo do ponosa, dostojanstva, odanosti narodnoooslobodilačkom pokretu, bio je Đuro Lopičić profesor koga nije mimoišla četnička kob.
Nakon završetka osnovne škole u rodnom Gornjem Ceklinu 1907. godine, kad mu još nije bilo ni punih trinajest godina, Đuro je napustio siromašno rodno ognjište i krenuo u “bijeli svijet, trbuhom za kruhom”. Ko zna koliko je lutao, koliko besanih noći gladi i žeđi proveo dok je stigao u Jagodinu! Možda se već bio umorio od dugog puta pa se tu zaustavio – da predahne. Iako još neočvrslih prstiju, prihvatio se službe kod nekog imućnog domaćina. Danju je radio u gazdinoj kući i na imanju, a noću provodio besane časove nad knjigom. Želio je da dobije više obrazovanje, pa se vanredno upisao u gimnaziju što je za ono vrijeme bila prava rijetkost. Bez ičije pomoći dobio je diplomu zrelosti. Htio je da nastavi školovanje, ali ga je u tome spriječio Balkanski a odmah zatim i Prvi svjetski rat. Tek poslije oslobođenja, upisao se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta ali i tada kao vanredni student. No to mu ništa nije smetalo. Radio je i studirao. U 36 godini života (što takođe na određen način govori o njegovoj upornosti), dakle 1930. godine diplomirao je.
Uz dobijenu diplomu nalazilo se rešenje kojim mu se za prvo mesto službovanja određuje gimnazija u Vranju. Tek što je bio ukotvio svoj brod stiže novi premještaj – Pirot. Ni u Pirotskoj gimnaziji nije našao mira. Nastavio  se onaj njegov “hod po mukama” neprestanih premještaja (često bez ikakvih razloga). Za one u to vrijeme bolje upućene znalo se da se čestim premještajima nastojalo umanjiti opasnost od uticaja i djelovanja na široke mase “lijevo” orijentisanih profesora. I, da bi ta slika bila što potpunija valja istaći da je Đuro pored već pomenutih gradova službovao još i u Zaječaru, Knjaževcu, Ćupriji i Jagodini.
Katastrofa koja se dogodila našoj zemlji aprila meseca 1941. godine zatekla ga je u Peći, kao mobilisanog vojnika bivše jugoslovenske vojske. Srećom, uspio je posle kapitulacije i raspada naše vojske da izbegne zarobljavanje i da se srećno vrati u Srbiju.
Nadao se da će u Jagodini, među svojim prijateljima sa kojima je bio prisan – prosvjetnim radnicima – napredno orijentisanim naći pravo mesto djelovanja, ali i porodični mir. Zato je iz Ćuprije poveo porodicu u susjedni grad. Predavao je u jagodinskoj gimnaziji, ali nesmanjenim žarom radio i kao aktivista za NOP. Uživao je ogroman autoritet ne samo među kolegama i vaspitanicima, već i u gradu u kome je za čitavo vrijeme okupacije neprekidno tinjala borba za slobodu. Uspio je profesor Đuro da se održi sve do početka 1944. godine, kada je na osnovu potkazivanja okupatorskih slugu, sa školskog časa iz gimnazijske učionice poveden i ubijen.
Njegov biograf između ostalog zapisao je i slijedeće:
“Tokom čitavog školovanja ispoljavao je napredna i progresivna shvatanja i poglede na svijet i društvo. Na punu podršku radničke klase i Komunističke partije Jugoslavije, orijentisalo ga je, ne samo porijeklo i težak životni put, već i uticaj brata Dušana, istaknutog borca – komuniste u periodu iza Prvog svjetskog rata...” Za sve vrijeme postojanja građanske Jugoslavije, bio je iskren i postojan saradnik naprednog revolucionarnog pokreta... Kao takav premještan je više puta, a uoči samih izbora redovno hapšen. Njegov neobičan autoritet, kojeg je uživao u građanstvu, među učenicima i nastavnicima, doprinosili su mu da bude proganjan i maltretiran od strane ondašnjih vlasti... Dolaskom u Jagodinu 1941. godine aprila mjeseca bio je uhapšen, ali na inicijativu stotine građana Jagodine uskoro pušten iz zatvora... U toku rata, vrlo oprezno, sarađivao je sa političkim radnicima u Jagodini, izlažući najvećim opasnostima i sebe i svoju porodicu...
Pri kraju rata bio je otkriven kao aktivni politički radnik i pripadnik narodnooslobodilačkog pokreta i, mučki, na najsvirepiji način ubijen od Dražinih agenata i izvršilaca poznatih kao “crne trojke”, ne gnušeći se pritom da tom zločinačkom činu prisustvuju članovi njegove porodice.[1]

Veljko GUBERINA

U SPOMEN NA MOGA PROFESORA ĐURU V. LOPIČIĆA

Na molbu redakcijskog odbora koji radi na pripremi trećeg izdanja knjige Janka K. Lopičića “Lopičići – bratstvo u Ceklinu 1450-2001.g.” odazvao se ugledni beogradski advokat i doajen jugoslovenske i srpske advokature Veljko Guberina i stavio na raspolaganje izvode iz dnevnika koji je vodio celo vreme okupacije Jugoslavije 1941-1945. godine kao izbeglica u Jagodini, gde je u leto 1944. godine maturirao u gimnaziji u kojoj je jedan od profesora bio i Đuro V. Lopičić.

Vreme provedeno u izbeglištvu u Jagodini od jeseni 1941. godine do kraja Drugog svetskog rata, duboko se urezalo u pamćenju tada mladog srednješkolca Veljka Guberine. Gostoprimstvu i drugovanju na koje je naišao u teške dane okupacije, odlučio je da se oduži pisanjem dnevnika u nameri da ništa od tog vremena ne ostane zaboravljeno. Kaže to je njegov dug prema onima koji su ga dočekali široko raširenih ruku, to je njegov lični dug prema domovini koju voli više od svega.
Zversko ubistvo njemu dragog profesora koji mu je predavao fiziku i zajedno sa njim još 27 rodoljuba, način na koji je to urađeno i utisak koji je taj zločin ostavio na građane Jagodine, oslikao je u posebnim zapisima od kojih navodimo dva:

3. FEBRUARA 1944. godine
ČETVRTAK. MASAKR U JAGODINI

“Ovaj, zaista neverovatan događaj odigrao se 1. februara 1944. godine, između 7.30 i 8 časova naveče. Kažu, 28 ljudi, komunista, ubijeno je, a nekoliko desetina je odvedeno. Uzbuđenje je ogromno. Svi ćute. Svi su prestravljeni. Za ovaj događaj se juče ujutro saznalo: prethodno veče ušlo je u Jagodinu, kako kažu, sto četnika i prema planu izvršilo pokolj 28 osoba za koje se tvrdilo da su komunisti, a neke su odveli sa sobom. Nesmetano su u raznim delovima grada izvršili ono zašto su došli i odmah napustili grad.
Jučer, 28 sahrana bez popa, krsta, zvona i osvećanja. Dvadeset i osam kovčega odvezeno je na groblje bez učešća ikoga sem porodice.
Među ubijenima nalaze se moji profesori Đura Lopičić, koji mi je predavao fiziku i Jovan Aćimović, matematiku. Ubijeno je još nekoliko intelektualaca a isto tako i žena.
To je bilo strašno. Naša škola je potpuno obezglavljena. Dvojica najvećih autoriteta u školi su preklani! U školi haos!. U gradu vlada velika depresija. Ljudi su zaplašeni i niko ne sme ništa da kaže. Samo ćute i šapuću. Ovo je i na mene ostavilo strahoviti utisak. Dve i po godine sam ovde i tako nešto nisam doživeo. Ovakav masakr. Strašno je to ubijanje!”

6. FEBRUAR  1944. godine – NEDELjA

“Uzbuđenje u gradu je još uvek veliko. Ne mogu da dođem sebi. Kako da dođem kada je mlađa kćerka moga profesora, moga ubijenog plrofesora Đure Lopičića, Milica, moja školska koleginica, sa kojom sam, kao i sa svima u razredu, bio u odličnim odnosima. U jesen 1941. godine upisali smo se zajedno u šesti razred gimnazije, prošle godine u sedmi, a ove godine u osmi razred gimnazije. Zaista strašno.”
Očito duboko potresen događajem, ugledni advokat i pisac gornjih redova prekida za trenutak izlaganje, da bi koji trenutak kasnije ponovo potekle misli iz njegovog dnevnika, koje tako upečatljivo odslikavaju teške trenutke življenja (ili preživljavanja) jednog mladića – izbeglice koji se gonjen strahotama rata obreo u pitomu šumadijsku Jagodinu, pa kaže:
“U jesen 1941. godine, upisao sam se u šesti razred jagodinske gimnazije. Bila su formirana dva odeljenja zbog velikog broja dece izbeglica od Maribora do Bitolja. Stvorena su nova prijateljstva i novi kontakti. Najprisnije prijateljstvo sklopljeno je sa Miodragom Čarapićem i Bogdanom Cepudarom, a tu odmah treba da dodam koleginice Milanku Uzelac, Milicu Lopičić, Branku Pejrosov itd. Bez obzira na  svo teško vreme i vreme u kome smo živeli, život je tekao dalje i odvijao se od školske klupe preko naših susreta na “skveru”, centralni trg ispred hotela “Palas”. Između nas je postojala izuzetna  povezanost i druželjublje što je karakteristično za ljude koji se nađu u teškim situacijama. Sa ushićenjem smo komentarisali i prenosili vesti koje smo čuli, bilo istinite ili neistinite o savezničkim pobedama, i to nas je održavalo u nadi da će jednog dana doći do slobode i da ćemo se vratiti svojim kućama. Mi smo bili, a toga smo bili svesni – izbeglice, koje su domaći od srca primili, što nas je ispunjavalo velikom zahvalnošću prema njima. Nikada nije bilo ni najmanjeg  sukoba, pa čak ni “sporečkavanja”, svojstvenog ranjenoj i osakaćenoj mladosti, koja se silom prilika i van svoje volje našla ovde i pod okolnostima koje nikada nismo predviđali. Ipak, živeli smo u ubeđenju da ćemo se vratiti u krajeve iz kojih potičemo, te nam je ostala samo jedna briga, a to je da preživimo okupaciju i ratno stanje.
Mi đaci, nikada nismo dolazili u sukob po bilo kakvim političkim pitanjima, već smo gledali da se očuva jedinstvo između nas došljaka i domaćih. Bez obzira da li je neko govorio o Titu o kome se malo znalo, ili o Draži, o kome su svi znali, mi smo se ravnali po vestima koje smo, iako je bilo zabranjeno, svi slušali u večernjim časovima preko Radia Londona ili Moskve. Komunisti su bili proterani iz Srbije u jesen 1941. godine i sve do jeseni 1944. godine, njih nije bilo. Jagodina i Pomoravlje bili su tokom rata, izrazito nacionalno opredeljeni. Nije bilo skoro nikakvih represalija od strane okupatora  jer se prihvatio stav Nedića, koji je bio u gradovima i Draže, koji se nalazio po selima, da se ne napadaju Nemci, da bi sto Srba bilo streljano za jednog okupatorskog vojnika, kao što je bilo u jesen 1941. godine, kada su stradali Mačva, Kragujevac, Kraljevo i dr.
“Takav stav imala je i Evropa, tj. okupirane države u Evropi, jer su De Gol, posle Oradura u Francuskoj i Beneš posle Lidica u Češkoj, zabranili napade na Nemce. Znači od proleća 1942. godine, u Srbiji nema masovnih streljanja i narod se mogao posvetiti vestima o stanju na frontovima, prateći dobro kretanje savezničkih snaga na svim ratištima. Pristalice Draže Mihajlovića, kao emanacije opštenacionalnog raspoloženja srpskog naroda, zahvaljujući ekscesima pojedinih komandanata, počeo je da gubi u narodu simpatije, jer su se počela dešavati međusobna razračunavanja. Jedno od takvih bio je i pomenuti masakr 1. februara 1944. godine u Jagodini, kada je za jednu noć ubijeno 28 osoba za koje se smatralo da su komunistički orijentisane.”
“Taj masakr je zaprepastio ceo grad. Svi su bili iznenađeni ubijanjem, pogotovo profesora Đure Lopičića, starijeg čoveka sa izuzetno ozbiljnim držanjem, koji je uvek znao da nam skrene pažnju na potrebu da učimo, jer će državi i narodu trebati obrazovani i školovani ljudi posle svega što je ovog rata srpski narod doživeo.  Impozantnog stasa, otmenog držanja i biranog rečnika kod istupanja, ne samo nas đake i druge profesore, već je i u javnosti izazvalo veliko iznenađenje da je on mogao da bude jedan od onih ljudi koji se nalaze na spisku za likvidiranje kao komunista. Bez obzira na to da li je to bio rezultat osvete, kakvih je bilo mnogo u to strašno vreme, ili je pak platio danak svom nekadašnjem raspoloženju svojstvenom mladim ljudima, on je svojim držanjem, istupanjem i kontaktima za svo vreme boravka u Jagodini predstavljao vrlo uglednog i cenjenog pedagoga koji je ostavljao trajan utisak. U redovima jagodinskih đaka u koje sam i ja spadao ostavio je dubok trag ličnosti koja se pamti.”[2]

Dr Dimitrije Pindić

STRAŠNA NOĆ U JAGODINI

Sedim u svom stanu i u popodnevnom odmoru provodim vreme sa knjigom, mojim vernim i uvek dragim prijateljem. Pogledom odmeravam moju biblioteku, birajući za današnji dan, nešto zanimljivo. Pade mi na pamet upravo otštampana knjiga “Diplomatsko i konzularno pravo”, čiji su autori moji dobri prijatelji, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Stevan Đorđević i dr Miodrag Mitić ambasador u penziji.
Ustajem, krećem prema policama punih knjiga. Uzimam namerenu knjigu, pri čemu mi na sto ispred mene pada jedna omanja knjiga. Podigao sam je i pogledao. Bila je to knjiga posvećena bratstvu Lopičića iz Ceklina, pitomog sela nadomak Cetinja, stare pretstonice Crne Gore. Autor knjige je Janko Lopičić, predratni komunista, učesnik oslobodilačkog rata 1941-45. godine, visoki partijski i državni funkcioner, publicista koji je iza sebe ostavio desetine značajnih zapisa, od kojih je njegov “Ratni dnevnik...” i rodoslov bratstva Lopičić među najznačajnije.
Ni sam neznam, zašto sam prvu knjigu vratio, a Jankovu zadržao i ponovo seo u udobnu fotelju. Misao jedna me proganja, ali nikako ne mogu da se setim ni kako ni zašto. Listam knjigu pa zastanem na ponekom poglavlju zamišljen. Mnogo imena ima u toj knjizi, mnogo divnih stranica starije istorije crnogorskog naroda i jednog uglednog bratstva, starog više od 500 godina. Pitam se koliko li je truda morao autor da uloži da bi složio sve te kockice i nama “običnim čitaocima”, predoči jedno davno prošlo vreme i život porodice Lopičić u njemu. Kažem od pre pet stotina godina pa sve do danas.
Listam, čitam pa opet razmišljam. Ima nešto u toj knjizi što me izaziva, provocira, čini me uznemirenim i zadovoljnim istovremeno, jer me je nehotice vratilo u vreme, kada sam se, kao gimnazijalac nalazio za vreme Drugog svetskog rata u Jagodini.
Ta knjiga i jedno ime u njoj vratilo me je ponovo u školske klupe u simpatičnu Jagodinu, u grad o kome se nekada pričalo kao carstvu piva i ćuraka. Ponovo su se za momenat predamnom pojavili likovi školskih drugova i drugarica iz mog razreda, među kojima je bilo i onih koje sam posebno voleo.
I, ako hoću da budem pošten prema sebi, onda moram da kažem, da ne uspevam da se oslobodim ni knjige ni tog imena u njoj.
Reč je o mom profesoru Đuru Lopičiću (verovatno je i on jedan od daljih rođaka autora knjige), iskusnom pedagogu, metodičaru bez premca čiji smo predmet fiziku svi u razredu voleli. Bio je to profesor, valjda jedan od retkih, kome smo se kao đaci radovali i na čijim se časovima i pored nastavnog predmeta uvek moglo još po nešto naučiti. Ako nije bila reč o predmetu, dakle o fizici, onda su to bili razgovori ugodni o moralu, odnosima među ljudima, o filozofiji življenja o umetnosti da se nikome ne nanese zlo, o sociologiji i sl.
Tom i takvom čoveku 1. februara (koliko se sećam), 1944. godine, u rane jutarnje sate, četnička kama prekratila je život. Nemilosrdno, zverski pred očima njegove porodice. Bilo ih je više od deset, ne sećam se tačnog broja, koji su se tog hladnog zimskog jutra našli na listi za odstrel.
Za sve nas, đake, nastavnike i veći deo jagodinske inteligencije, bila je to vest užasa. Školom je ovladalo ćutanje, strah  uz jedno jedino, mada neizbežno pitanje “zašto”. Iako smo bili mladi, mada ne i van događaja, znali smo da profesor Đura Lopičić nije pripadao nijednoj političkoj stranci, mada je bio vatreni protivnik nepravde. Čak i onda kada je u svojim filozofskim razmišljanjima bio bliži levici, nikad nije bio ekstrem, što bi najmanje moglo i smelo da bude razlog, da Jagodina 1. februara 1944. godine ostane bez njega i još desetak uglednih građana i prijatelja.
Četničke trojke nasrnule su kao sumanute na nedužne ljude. Pomućene pameti ubijanja  su kao po dogovoru vršili pred članovima porodice, što ovom zločinu daje posebnu težinu i kvalifikaciju. A svi ubijeni, bili su nenaoružani ljudi, koji su se, kao i mnogo puta do tada, spremali da pođu na svoja radna mesta.
Gledam knjigu, razmišljam i ponovo se pitam zašto baš profesora Đuru. Znam, on je bio prijatelj moga oca po antifašističkom ubeđenju. Njegova mlađa kćerka Milica – Mica, bila je samnom u istom razredu. Bili smo dobri drugovi. Osećao sam simpatije prema njoj. Preko poznanika smo bili obavešteni da je i moj otac bio na spisku ljudi koje je tog jutra trebalo likvidirati i da ga od sigurne smrti spasilo petominutno zakašnjenje posle policijskog časa, dakle samo pet minuta pošto je četnička trojka pobegla iz našeg dvorišta.
Dan posle zločina niko u školi nije razgovarao ni sa kim. Moj brat i ja, iznenađeni saznanjem da je profesorova kćerka Milica došla u školu, prišli smo joj, izjavili saučešće i u dužem razgovoru pokušali da joj ublažimo bol i ponudimo pomoć, i što je za nju možda tada bilo važnije, osećaj da u nama ima prijatelje i da se na nas u svemu može osloniti.
Bila je to strašna noć u Jagodini. Za mene nezaboravna po snazi učinjenog zločina i nezaboravna kao što je bio i moj profesor Đura. Posle rata moj otac je bio podpredsednik NOO i predsednik komisije za utvrđivanje ratnih zločina i ratnih bogataša.
I konačno, u nastojanju, da potvrde svoju zločinačku, uništavajuću i ubilačku filozofiju o novom Hitlerovom poretku, a da na određen način oda priznanje svojim poslušnicima – četnicima, nemački komandant je uputio depešu – čestitku komandantu četničkog odreda, kome su pripadale trojke koljaša, za uspešno izvršen zadatak. Kakve li licemernosti.
Zatvorio sam knjigu i vratio je na policu. S njom, mog prijatelja profesora Đuru Lopičića nisam mogao da vratim, niti sam mogao da prestanem da mislim na njega. Jednostavno ne mogu da ga zaboravim.