Milovan Lukin Lopičić (1878-1963)

JEDAN OD TROJICE

Dr. med. specijalista, upravnik Bolnice Danilo I. na Cetinju i higijenskog zavoda Zetske banovine. Narodni poslanik Velike Podgoričke skupštine 1918. godine.

Milovan Lukin Lopičić – Milutin, dr. med. specijalista za kožne i venerične bolesti, rođen je 1878. godine na Gornjem Ceklinu, u kući koja je dala prve intelektualce u bratstvu Lopičića i više uglednih crkvenih velikodostojnika.
Tri razreda osnovne škole završio je u mestu rođenja, a četvrti na Cetinju. U tadašnjem glavnom gradu Crne Gore završio je četiri razreda gimnazije (potpuna gimnazija nije postojala), i diplomirao na učiteljsko-bogoslovskoj seminariji na Cetinju.
Po završetku srednje-školskog obrazovanja, službovao je kao učitelj dve godine u nepotpunoj osnovnoj školi na Karuču. Osećajući, međutim, potrebu da izađe u susret sve većem interesovanju za učenje kod djece iz okolnih sela, uspeo je upornim insistiranjem kod Ministarstva prosvete da izdejstvuje saglasnost za otvaranje još jednog odeljenja (četvrtog) i tako školu na Karuču učini potpunom, što je zdušno pozdravljeno od mnogih đačkih roditelja.
Otprilike u isto vreme, na Dalekom Istoku besni Rusko-Japanski rat i sve više Crnogoraca izražava želju da putuje za Rusiju i kao dobrovoljci pomognu u ratu Rusije protiv Japana. Taj interes pak, nije bio pozdravljen i od strane crnogorskog Dvora kod koga je s jedne strane bilo primetno nastojanje da se događaji na Dalekom Istoku marginalizuju, a s  druge su vršene direktne i indirektne opstrukcije prema onima koji su bili spremni da krenu na daleki put i još veću neizvesnost. Jedna od takvih mera bila je i odluka Dvora da se zabrani, ili svede na najmanju meru izdavanje pasoša osobama koje su nameravale da putuju u Rusiju.
Usled pomenute zabrane izdavanja pasoša za Rusiju, postavilo se neočekivano, pitanje putovanja Milovanovog mlađeg brata Pavla, iako je upravo tada bio dobio poziv od komandanta I. Kadetskog korpusa u Petrovgradu generala Sumarokova, da doputuje u Rusiju, gde ga čeka odobrena stipendija i mogućnost da nastavi dalje školovanje na više i visoke vojne škole carske Rusije. Ideju da se, umesto za Rusiju zatraži pasoš za Austriju (što nije bilo pod zabranom), koji bi se kasnije vizirao kod ruskog konzula u Rijeci, njihov otac, pop Luka je odmah odbacio znajući da na takav postupak Dvor i njegova okolina neće gledati sa simpatijama. Mlađi brat Pavle prihvata odluku svoga oca i odustaje od puta. Milovan, međutim, osoba drugačijeg temperamenta, odlučuje da oproba sreću i da on krene na daleki put.
Poštujući uobičajenu proceduru, podneo je zahtev za izdavanje pasoša za Rusiju, koji je dan kasnije odbijen. Odmah zatim podnosi novi zahtev, ali ovog puta radi putovanja u Austriju, ne navodeći, razume se, nameru da kasnije nastavi put za Petrovgrad. U podnošenju ovog zahteva, na sreću, nije bilo problema. Saznavši za njegovu nameru, načelnica Carskog devojačkog instituta na Cetinju, Sofija Petrovna mu je, opraštajući se od njega, kao sina popa Luke koji je radio na Institutu kao sveštenik i katiheta, predala pismo za generala Sumarokova da mu ga lično preda odmah po njegovom dolasku u carski grad.
Dana 6. januara 1904. godine Milovan polazi za Rusiju. U ruskom konzulatu u Rijeci odmah je vizirao pasoš za Rusiju i nastavio put. Na ruskoj granici ga očekuje neprijatno iznenađenje. Pogranični organi mu zadržavaju pasoš, jer su nadležne službe crnogorskog dvora tražile da mu se onemogući dalji put i da se vrati u Crnu Goru. Bio je to postupak koji nije očekivao. Na sreću, setio se  pisma koje je nosio generalu Sumarokovu, čije je samo pominjanje imena bilo dovoljno da komandant pogranične službe, inače lični prijatelj samog generala donese odluku da mu se pasoš vrati. Poželeo mu je srećan put i prijatan boravak u Petrovgradu.
Po dolasku u Petrovgrad prihvatili su ga studenti – stranci (bilo ih je i iz Crne Gore i drugih slovenskih država), i pomogli mu da bude primljen u studentski pansionat, što je za studente bez dovoljno sredstava za život bilo od izuzetne važnosti.
Upisao se na Pravni fakultet i počeo ozbiljno da uči i radovno pohađa predavanja. U to vreme u Petrovgradu je bila primetna predrevolucionarna aktivnost među studentima i njihove sve vidljivije povezivanje sa predstavnicima radničkih reona i sindikalnih organizacija. Razume se da ni on nije mogao da ostane po strani.
Prvih dana Božića, u organizaciji Petrovgradskog revolucionarnog komiteta, održane su demonstracije svih srednjih i viših škola. Među demonstrantima nalazio se i Milovan Lopičić, noseći po odluci Komiteta Pravnog fakulteta ogromnu crvenu zastavu. Teško je bilo opisati utisak koji je na prisutne i učesnike ostavio hor od više hiljada demonstranata koji su pevali revolucionarne pesme.
Uslovljeni takvim događajima, nastava na univerzitetu skoro je bila prestala. Vrenje među studentima i radnicima bilo je sve izraženije. Počeli su da izbijaju i prvi ozbiljniji oružani sukobi, suprotstavljenih strana, (januar 1905 godine), praćeni sve većim nezadovoljstvom narodnih masa i nervozom u redovima oružanih snaga, izazvanom, pored ostalog, vestima o potezima ruske vojske u ratu sa Japanom.
Početkom januara 1905. godine dolazi ponovo do oštrog sukoba demonstranata sa carskom vojskom ispred Zimskog dvorca. Bilo je više od 100.000 demonstranata. Pale su i prve žrtve. Ni grupa crnogorskih studenata nije bila pošteđena udraca kundaka  carskih vojnika. Bila je to poznata krvava januarska nedelja koja mu je dugo ostala u sećanju. Odmah zatim, Petrovgradski univerzitet bio je zatvoren, a studentski pansionat raspušten. Od Uprave pansionata su dobili novac za putne troškove i savete da se vrate u svoje zemlje. Tako je i Milovan preko Moskve, Odese, Carigrada, Soluna, Beograda i Zagreba stigao u rodno Cetinje.
Po savetu oca, popa Luke, otišao je odmah na selo, kako bi izbegao neprijatnosti susreta sa dvorskim službenicima, koji nisu bili zadovoljni njegovim nepoštovanjem naredbi u vezi sa putovanjem u Rusiju. Knjaz Nikola, inače, nije pokazivao, mada za to nije imao stvarnog razloga, naročite simpatije prema kući Lopičića. Pre svega nije se slagao sa ocenama zasluga kneza Marka Lopice – Lopičića naročito njegovim, kako je često govorio, načinom gazdovanja čuvenim Ceklinskim ribolovima na Skadarskom jezeru (knez Marko nije pokazivao spremnost da deo vlasništva ponudi i Dvoru), a izbegavao je isto tako da prihvati da je akcijom spasavanja vladike Petra Petrovića I. od zaverenika, kojom je komandovao knez Grujica Lopičić, indirektno pomogao i knjazu Nikoli, kao predstavniku kuće Petrovića, da dođe na crnogorski presto. U tim razmišljanjima bližilo se vreme Milovanovog ponovnog povratka u Rusiju, ali ovog puta sa namerom da iz Petrovgrada pređe u Moskvu i da umesto prava prihvati studije medecine.
Prijem u Moskvi je bio vrlo srdačan. Učio je vredno i uredno polagao ispite. Svaki slobodan trenutak provodio je na vežbama na klinici. Znao je međutim, da ni Moskva neće biti pošteđena događaja koji su predhodili revoluciji, ali se, koliko je to bilo moguće, obzirom na njegovu levičarsku orijentaciju, trudio da sve to što je moguće manje, utiče na njegove studije. Ponekad mu se činilo čak, da je Moskva još crvenija od Petrovgrada.
Do prvih ozbiljnijih sukoba u Moskvi između policije i vojske sa jedne strane i “studentsko-radničke” koalicije (tako su demonstrante rado nazivali), s druge strane došlo je 10. decembra 1905. godine i trajali su bez prekida devet dana. Bez snažnije podrške širih narodnih masa i organizovanijeg nastupa, demonstranti su doživeli poraz. Univerzitet u Moskvi je ponovo bio zatvoren i studenti počeli da se razilaze kućama. Na poziv rođaka po majci, umesto za Cetinje Milovan je otputovao u Petrovgrad i tamo ostao dva meseca.
Marta 1906. godine razboleo se od trbušnog tifusa i po završenom lečenju ipak odlučio da otputuje kući radi oporavka. Pola godine kasnije vraća se u Moskvu i nastavlja sa učenjem i radom na klinikama.
Diplomirao je kao jedan od najboljih stranih studenata i sa diplomom Moskovskog medecinskog fakulteta krajem 1912. godine vratio se u Crnu Goru.
Kao i svi mladi lekari toga doba (istini za volju nije ih bilo mnogo), proveo je neko vreme na radu u bolnici, a zatim dobio premeštaj na položaj okružnog fizikusa u Berane.
Aktivan je učesnik Balkanskog i Prvog svetskog rata i kao vojni lekar leči ranjene i bolesne širom celokupne linije fronta. Posle objave rata 1914. godine određen je za lekara I. brigade Lovćenskog odreda, čija se centralna bolnica nalazila u Budvi. Tu, na frontu, susreće se sa starijim bratom Stevom (narodnim poslanikom crnogorske skupštine), koji ga detaljno upoznaje sa idejom i aktivnostima oko ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom. Bila je to ideja koju on zdušno prihvata. Dogovaraju zajedničke akcije. Stariji brat Stevo, poznat po nadimku Šako, bio je odličan poznavalac političke situacije u Crnoj Gori i iznad svega mentaliteta crnogorskog naroda i neposredni posmatrač zakulisnih političkih igara. U stalnom narastanju aktivnosti oko ujedinjenja u pojedinim sredinama u Crnoj Gori, i pripremanju zasedanja Velike Podgoričke skupštine, dr. Milovan je delovao u okviru više raznih odbora za ujedinjenje u Cetinjskom i Beranskom okrugu, a naročito kao specijalni izaslanik Beranskog okruga radi uspostavljanja veze sa Srpskom vrhovnom komandom i Srpskom vladom, što je van svake sumnje rezultiralo njegovim izborom za narodnog poslanika Podgoričke skupštine 1918. godine, čime je, reklo bi se, u potpunosti oformljen njegov politički profil.
Iako opterećen zdravstvenim problemima i više nego tragičnim događajima u porodici – posle majčine smrti, od posledica Španske groznice, u roku od svega osam dana umrli su njegova sestra i četiri brata – uspevao je da se sa naporom uključi u rad Skupštine dajući tako skroman doprinos usvajanju više značajnih odluka.
Po preporuci tadašnjeg ministra zdravlja ujedinjene države, odlazi u Prag 1920. godine radi specijalizacije kožno-veneričnih bolesti. Sa sobom je poveo i suprugu, ćerku crnogorskog ministra finansija Filipa Jergovića, sa kojom je kratko pre puta stupio u brak.
Uspešno je položio specijalistički ispit i vratio se u Beograd, gde je radio kraće vreme na univerzitetskoj klinici, očekujući rešenje o postavljenju. Posle dvogodišnjeg rada u Užicama, pozvan je da preuzme dužnost lekara Riječkog i Crmničkog sreza a  kratko zatim i upravnika bolnice Danilo I. na Cetinju, najačeg  medicinskog centra tadašnje Zetske banovine. U Crnoj Gori su tada bila svega tri lekara specijalista i to: dr. Jovan Kuljačić za unutrašnje bolesti, dr. Stanko Matanović za hirurgiju i dr. Milovan Lopičić za kožne i venerične bolesti. Razume se da su sva trojica po potrebi, (a tada je toga bilo veoma mnogo), vršili lekarsku praksu i za sve druge slučajeve oboljenja širom Crne Gore.
Osnovna motivacija beogradskog ministra zdravlja za naglo premeštanje dr. Lopičića iz Užica (gde je takođe bio veoma potreban), za Crnu Goru, bilo je nastojanje da se ublaže napadi italijanske i francuske štampe da u pomenutim crnogorskim srezovima nema lekara i da narod masovno umire. Ministar je bio uveren da bi tako složen posao najbolje mogao da obavi upravo mladi lekar specijalista rodom iz tih krajeva.
Ponovnim dolaskom na Cetinje, bolnicu Danilo I. racionalnom organizacijom i strogom radnom disciplinom uvodi u rang prvog reda i značajnog medecinskog centra. Godine 1925. uspeo je preko prijatelja u Beogradu i uz pomoć tadašnjeg ministra zdravlja da obezbedi moderan rentgen aparat i tako znatno ojača i rentgen odeljenje pri bolnici. Uporedo radi i na organizaciji privredno – zdravstvenog centra u Crnoj Gori čiji je prvi predsednik i tvorac njegovog statuta. Nažalost, društvu je od samog osnivanja od strane lokalne policije i nekih državnih organa Zetske banovine dat epitet prokomunističke tvorevine, usled čega je izostala očekivana pomoć i time njegov rad i opstanak znatno otežani.
Pet godina kasnije u Pragu se operiše od raka u grlu, a godinu dana posle toga napušta naporan rad u bolnici i prelazi na dužnost višeg lekarskog savetnika Higijenskog zavoda na Cetinju.
Neposredno pred Drugi svetski rat 1938. godine, na Cetinju u organizaciji ilegalne Komunističke partije, osniva se “Zadruga seljačke samopomoći” čiji su organizatori i neposredni rukovodioci bili Lazar Đurović, Branko Lopičić (sin njegovog starijeg brata Steva), Vojo Ražnatović i Niko Rolović, istaknuti članovi KP Jugoslavije i borci NOB koji su u toku rata hrabro poginuli. Dr. Milovan je bio zadužen da u okviru Zadruge organizuje razne vidove pomoći u zdravstvenom zbrinjavanju siromašnih. U tu svrhu bilo je otvoreno posebno odeljenje za pružanje pomoći obolelima, a kasnije i apoteka u kojoj su se lekovi delili besplatno. Sa takvim aktivnostima dočekana je kapitulacija naše zemlje i porobljavanje od strane fašističkih osvajača.
Dva njegova starija sina odlaze u partizane, trećega kao šesnaestogodišnjaka hapse i preko Albanije odvode u Italiju u logor. Sam doktor, na osnovu potkazivanja od strane italijanskih slugu, biva stavljan na spisak sumnjivih lica, a nešto kasnije i taoca, čije bi hapšenje trebalo da se dogodi tokom nekoliko narednih dana.
Uveren da bi odlazak u zatvor značio odlazak bez povratka, septembra meseca 1944. godine, otputovao je sa preostalim delom porodice, (preko Skadra, Albanskih planina, Kuksa, Prištine, Kos. Mitrovice za Beograd). Putovanje je morao da prekine u Kraljevu zbog stalnih bombardovanja i porušenih železničkih mostova. Prihvaćen od rođaka, ostao je u Kraljevu sve do oslobođenja Beograda i susreta sa štabom Četvrte Crnogorske brigade koja se spremala za napad na Kraljevo. U toj brigadi, nalazio se njegov sin Luka (tada komesar bataljona), koji je nekoliko dana kasnije, prilikom pokušaja spasavanja kraljevačkog mosta preko Ibra od miniranja, bio teško ranjen. Preko Trstenika dolazi u štab II Proleterske divizije i njenim komesarom Milinkom Đurovićem, koji ga posle dugog razgovora i uprkos poodmaklim godinama upućuje na rad u vojnu bolnicu u Kruševcu. Iz Kruševca, zajedno sa II Proleterskom divizijom dolazi u oslobođeni Beograd, odakle po odluci Uprave saniteta za Srbiju putuje u Kraljevo, za načelnika odeljenja kožno-veneričnih bolesti gradske bolnice, gde je sa porodicom ostao sve do penzionisanja i definitivnog prestanka sa aktivnom službom.
Perfektno je govorio ruski i češki jezik. Sarađivao je sa više stručnih medicinskih časopisa, objavljivao naučne radove iz oblasti kožno-veneričnih oboljenja, a od 1945. godine radio je zajedno sa nekoliko kolega na pisanju uxbenika za srednje medicinske škole u Jugoslaviji.
Umro je 1963. godine u Beogradu, u 85. godini života.¹

Milovan LUKIN LOPIČIĆ

DA SE SAČUVA OD ZABORAVA ILI, DOBRO JE I TO ZNATI

Stariji sin popa Luke Lopičića, Milovan Lopičić, pohađao je te godine treći razred učiteljsko-bogoslovske škole na Cetinju. Bio je odličan đak. No, iako još nezreo, približavao se osamnaestoj godini, pokazivao je neskriveni smisao za istoriju, etnologiju i etiku. Od oca i dede nasledio je, kao uostalom i ostala braća, smisao za čitanje, istinu i veru (sedam njegovih direktnih predaka bili su crkveni velikodostojnici), i moralnu čistotu. Rado je bio viđen na sedeljkama, dok mu je posebno zadovoljstvo predstavljalo večernje sedenje oko ognjišta, pored raspaljene vatre na kojoj bi se podgrejavale osušene ukljeve, i jele sa zamašćenim kačamakom. Slušao je pričanje starijih, zapitkivao pokadkad za nešto što mu se činilo nedovoljno jasno i ne retko znao i da zapiše ono što je čuo.
Sa posebnom ljubavlju bavio se izučavanjem narodnih zagonetki, dosetki i dr. dogodovština, koje su se znale graničiti sa fantazijom. Tako je jednog martovskog dana 1898 godine zakucao na vrata uredništva časopisa “Luča”, književnog lista koji je pod uredništvom profesora Lazara T. Perovića izlazio jednom mesečno i ponudio dvadesetak odabranih narodnih zagonetki na štampanje. Na pitanje kako je došao do njih odgovorio je da ih je slušao od starijih i vredno zapisivao. Njegova ponuda je bila sa zadovoljstvom prihvaćena i u svesci III za mart iste godine, objavljene bez prepravki.
Prenosimo izbor dvadesetak odabranih “Narodnih zagonetki”, onako kako su oštampane u časopisu “Luča”, marta 1898. godine:
Baka sjedi na kraj puta, sama sobom šeprtli: kuku tome do smrti ko na mene naprti (gvozdene zame koje su se upotrebljavale u lovu na divljač).
Rodi urivak tele (vriježa i tikva).
Jela jelika lista je velika, ime joj je jeina a zove se jušaica (barjak).
Donesite šetlje petlje, jer ostaše šinje minje na popove njive (vreće za žito).
U crvenoj košuljici drveno srce  (trešnja).
Stožer rodi jarice, na glavi im kapice (dub sa želudima).
Četiri hoditelja, dva boditelja, dva lopatača i dva zavrtača (koza).
Četiri kokotića u jednoj zatvorenoj tikvi stoje (orah).
Pet druga poljem idu, a pet pod stog stoje, pet što poljem idu suvi su, a pet što su pod stogom mokri su (prsti od ruku kad žena prede).
Na rep oko ima (tiganj).
Nešto crno svu noć cara vara (buva).
Ni šušti ni pršti, kroz goru pasa i svako je viđe (magla).
Šušti pršti brzo goru pasa niko ga ne viđe (sjever).
Manje od oraha, a veće od lješnika, a na njega prozora više nego na kraljevu kuću (naprstak).
Miš puće na vrh kuće, plete gaće putovaće (dim po vrhu kuće).
Sjedi gospodin u dvoru, brada mu na dvoru (oganj i dim).
Međed stoji u planinu, opasat je jarinom (brdo pokriveno snijegom).
U proljeće mlin, a u jesen klin (klas žita).²

DOBRILA LOPIČIĆ (1921-1996)

Za svo vreme školovanja u Cetinjskoj gimnaziji najstarija kćer Dr. Milovana Lopičića, Dobrila (1921-1996), pokazivala je naročiti smisao za pismene sastave iz srpskohrvatskog jezika i najčešće dobijala odlične ocene. Volela je pored toga, u trenutcima posebnog raspoloženja, da se bavi i pisanjem pesama od kojih su neke oštampane u književnom časopisu za srednjoškolce, “Dom i škola” koji se štampao u Beogradu.

Pesma “Rob” je jedna od objavljenih:

ROB

Tiha jeka zvona Vaskrsenje javlja,
U prirodi svuda mir, tišina vlada.
To je doba divno, kad se laste jave,
Kad se ljiljani po polju zaplave.

Dok pred njime kruže mile tihe sjenke,
Proleća i cveća, ljubavi i sreće,
Dotle se priroda obasiplje cvećem
I svaka se duša u hram Božji kreće.

Ali, to su samo mile, nježne slike,
Dok ga škripa vrata od njih ne otrgne,
Sumorno se kreće u ćeliju tamnu,
Napušta prozorče i rešetke teške,
Omiljena mjesta sanjarenja svoga,
Pa se skrhan kreće da popravlja greške.³

 1. Na osnovu Zapisa Srpske akademije nauka, “Prilozi istoriji zdravstvene kulture Crne Gore do 1918. godine., razgovora sa savremenicima i autobiografskog zapisa “Mrvice iz Mixove torbice”.
2. Objavljeno u časopisu “LUČA” – književnom listu društva “Gorski vijenac”, godina IV. sveska III. za mart, 1898. godine, na Cetinju. Upravo te godine Milovan je privodio kraju školovanje na Bogoslovsko-učiteljskoj školi na Cetinju, str. 149.
3. Dobrila LOPIČIĆ, učenica VIII razr. gimnazije na Cetinju. Objavljeno u časopisu “Dom i škola” – nastavni, vaspitni i književni časopis za srednješkolce, godina II. maj-jun, br. 8-9, Beograd, str. 520.