Pavle Krcunov Lopičić (1916 – 1993)

LOPIČIĆ Pavle, predsednik Glavnog odbora Saveza ratnih vojnih invalida Crne Gore, član Glavnog odbora SSRN Crne Gore, rođen 1916. godine na Cetinju, Crnogorac.
U NOB od 1941. godine. Član KPJ od 1938. godine. Po oslobođenju na odgovornim partijskim dužnostima na Kosmetu i u Crnoj Gori.

Završio Višu političku školu “Đuro Đaković” u Beogradu. Odlikovanja. Orden za hrabrost, Orden partizanske zvezde, Orden zasluge za narod i Orden bratstva i jedinstva. Nosilac Partizanske spomenice 1941. godine.¹

“RADIO SAM SAMO ONO ŠTO SAM BIO DUŽAN KAO VOJNIK PARTIJE I REVOLUCIJE”

Pavle Krcunov LOPIČIĆ, član KPJ od 1938. g. učesnik 13. julskog ustanka u Crnoj Gori, borac i komesar Četvrte proleterske brigade, sekretar Sreskog i Okružnog komiteta KPJ, i dugogodišnji član CK KPJ Crne Gore.

Idući od Gornjeg Ceklina prema Lješanskoj nahiji, ograđen selima Ulići sa severa i Crnojevića Rijeka sa juga, nalaze se sela Orujšta, Jankovići i Petrovići. U kući Krcuna Filipova u Petrovićima u vremenu od šest godina osvanula su dva radosna dana, - 10. februar 1911. g. kada se rodio sin Janko i 26. avgusta 1916. kada se rodio drugi sin Pavle. Stariji sin Janko, autor Monografije “Lopičići, bratstvo u Ceklinu”, čiji se sadržaj već više od 30 godina prenosi sa kolena na koleno, sa jednog na drugog bratstvenika i na čijem se sadržajnom obogaćivanju i danas radi i čemu je nesebično ne mali doprinos dao i njegov mlađi brat Pavle.
Rođenje dva Krcunova sina objavljeno je seljanima i okolini pucanjem iz kremenjača i nalivanjem čašica dobre domaće lozovače, kao da se htelo reći da će obojici životni putevi biti određeni stalnom borbom za preživljavanje, borbom protiv nepravde za bolji život i slobodu.
Mlađi brat Pavle, osnovnu školu završio je na Riječkom gradu, u jednoj od tada retkih školskih ustanova u Crnoj Gori. Bio je odličan đak sa veoma izraženim smislom za komunikaciju, zbog čega je bio omiljen među vršnjacima (a i stariji bi na njega ukazivali kao na retko obdareno dete govoreći “ovaj će nam osvetlati obraz”, i uživao posebne simpatije i kod učitelja. Imao je žarku želju da nastavi školovanje, ali je nije mogao ostvariti usled nedostatka materijalnih mogućnosti. Sedmočlana porodica i više nego posno imanje, zahtevalo je u borbi za preživljavanje i vredne ruke sedamnaestogodišnjeg mladića Pavla. Umesto na nauk, ostao je uz roditelje i porodicu, a umesto knjige u nejake ruke uzimao je teški alat. Kao fizički radnik, poput mnogih njegovih vršnjaka, radio je na raznim javnim radovima. Brojni kilometri puta Cetinje – Crnojevića Rijeka, pošumljavanje goleti na južnoj strani brda Kostadina, izgradnja školske zgrade i drugih objekata u Riječkoj nahiji, zaliveni su Pavlovim znojem.
Pored toga, a istovremeno opterećen i domaćim poslovima, Pavle se nije predavao. Knjiga mu je bila najmiliji drug, najdraži poklon. Nalazio je vremena, makar i pri svetlu petrolejskih lampi da što više pročita, što više sazna. Jednom rečju čitao je sve što mu je tada dolazilo do ruku. Rado je čitao i slušao o događajima iz prošlosti i to ne slučajno. Govoreći o toj svojoj ljubavi, Pavle je rado isticao, da su u staroj Crnoj Gori, posebno bližem okruženju njegovog mesta rođenja, slobodarske i borbene tradicije uvek bile prisutne i brižljivo prenošene sa kolena na koleno, pa je i to bilo od uticaja na njegovo opredeljenje za istorijsku literaturu. No, sa postepenim političkim sazrevanjem i istovremeno, uključivanjem u politički život i rad, kod njega je osetno poraslo i interesovanje za literaturu socijalne sadržine, kao i kritički pogledi na zbivanja i događaje u sredinama u kojima se kretao i šire.
Van sumnje je da je u određenim segmentima intelektualnog i političkog obrazovanja, na Pavla uticao i njegov stariji brat Janko koji je još od 1931. godine bio član Komunističke partije Jugoslavije. S vremena na vreme, Janko je uspevao da obezbedi Pavlu ponešto partijske štampe i literature, koja se po crnogorskim selima u to vreme teško nabavljala, (listove “Borbu”, “Proleter”, knjige “Istorija SKPB, Aprilske teze, Osnovi lenjinizma i dr.). Janko nije zaboravljao ni da ga drži u toku tadašnjih aktuelnih događaja kao što su bili Proglas CK KPJ i raznovrsni letci, koji su ne retko bili i jedina komunikacija među članovima KPJ koji su živeli i radili u najvećoj ilegali.
Sve to, razume se, nije ostalo bez uticaja na Pavla, koji se kao osamnaestogodišnjak pridružio naprednom radničkom pokretu u Ceklinu, velikom i lepom selu nadomak Cetinja, i veoma značajnom centru aktivnosti KPJ, gde je još od 1919. godine neprekidno delovala partijska ćelija.
Tako je u omiljenom rodnom kraju postepeno sazrevaao i kalio se Pavle Krcunov. Govoreći o tom vremenu, mladim komunistima Beograda Pavle je naročito isticao da je u međuratnom periodu radnički pokret u Ceklinu bio veoma jak i dobro organizovan i imao duboke korene u narodu, bez čije podrške ne bi uspeo da se održi. U takvim sredinama mladi ljudi su brže politički sazrevali i rano se uključivali u politički život i političku borbu. Sve je to imalo uticaja i na njega kao i na intenzitet njegovog opredeljenja za revolucionarni komunistički pokret, tako da je već 1935. godine bio primljen u SKOJ, a svega dve godine kasnije primljen i za člana KPJ.
Aktivan je učesnik u mnogim značajnim revolucionarnim akcijama koje je u ono doba pokretala i vodila KPJ. Posebno se ističu akcije koje su se vodile oko Ceklinskih ribolova 1934. i 1935. godine, zatim februarske demonstracije 1935. godine u Cetinju, Belvederske krvave demonstracije 1936. godine i mnoge druge. Mlad i nejak, ali čelične volje i pouzdanja, oseća svu nepravdu tadašnjeg režima i strahote zatvorskog života, (kao jedan od aktivnih učesnika belvederskih demonstracija uhapšen je i posle dvomesečne torture i maltretiranja morao je da bude pušten na slobodu, jer od njega prilikom danonoćnih saslušanja ništa nisu mogli da saznaju).
Sasvim je razumljivo da se Pavle kao organizovani komunista aktivno uključuje u organizovanje i pripremanje 13. julskog ustanka u Crnoj Gori. Ustvari, rat ga je zatekao kao vojnika tadašnje jugoslovenske vojske na albanskoj granici. Jugoslavija je kapitulirala, u vojsci je nastalo rasulo i mladi vojnik se pod punom ratnom spremom vratio svojoj kući. Sa sobom je poneo i jedan puškomitraljez sa popunjenim redenicima municije, govoreći da se nikad ne zna kada može zatrebati.
I kao što se zna, taj isti puškomitraljez je vrlo brzo došao do izražaja, jer je bio jedan od dva tri, koliko ih je uopšte bilo u čuvenoj bitci na Košćelama 13. i 15. jula 1941. godine, koje su označile početak ustanka crnogorskog naroda protiv fašističkih okupatora. Slede zatim sukobi sa italijanskom soldateskom u Crnojevića Rijeci i mnogim njihovim postajama koje su se nalazile na potezu između Cetinja i Podgorice.
Prisutan i aktivni učesnik u borbi protiv okupatora i njegovih slugu Pavle niže funkcije i zvanja. U samostalnoj četi, bataljonu i čuvenom Lovćenskom odredu startuje od vodnog delegata do komesara čete. A onda, dana 19. juna 1942. godine, kada je formirana Četvrta crnogorska proleterska brigada, nalazi se u stroju njenog prvog bataljona. Na čelu brigade nalazio se tada već proslavljeni komandant predratni komunista i španski borac Peko Dapčević. Sa velikom setom ali i ponosom što pripada jednoj takvoj jedinici POJ, sećao se tog događaja (formiranja brigade), i prvog susreta sa vrhovnim komandantom Titom. U Titovoj pratnji nalazio se Ivan Milutinović (Pavle ga je znao iz pričanja starijeg brata), a raport im je podneo P. Dapčević. Njima se kasnije pridružio i prvi komesar brigade Mitar Bakić. Tito im je govorio o značaju formiranja proleterskih brigada za dalji razvoj oružane borbe, a zatim je, obraćajući se direktno borcima rekao, koliko se Pavle seća i sledeće: “Prošao sam kroz I svetski rat, video sam Crvenu armiju, sibirske stepe i borbe sovjetskih partizana, ali je teško naći veće junake nego što ih vi imate u svojim redovima”.
Nastavlja se Pavlov mukotrpan ali slavan put sa brigadom u velikom pobedonosnom maršu u pravcu Bosanske Krajine, zatim borbe za oslobođenje Gornjeg Vakufa, Prozora... zatim bitka za Bugojno gde je bio teško ranjen i izgubio jedno oko. Evo kako je taj trenutak ostao zapisan u Pavlovim beleškama:
“Dvadesetog jula 1942. godine, posle oslobođenja Gornjeg Vakufa i Prozora otpočela je i bitka za Bugojno. Okupatorska vojska, potpomognuta znatnim ustaškim snagama izvršila je snažan napad na naš bataljon, tukući iz artiljerije i minobacačkih oružja po našim položajima. Pojavili su se i tenkovi. Razvila se žestoka borba. Mitraljez, na kome sam bio nišanxija, postavili smo na jednom brežuljku, sa koga smo mogli kontrolisati širi reon borbe i otvarati vatru po neprijateljskim položajima. U toj paklenoj vatri, jedna neprijateljska granata pala je i eksplodirala ispred našeg mitraljeza. Deo granate pogodio me je u desni deo glave. Udar je bio veoma jak. U prvi mah nisam bio svestan šta se to dogodilo. Desno oko se odmah istopilo i nestalo. Čeona kost iznad oka bila je razbijena. Bio sam u lokvi krvi. Videvši šta se dogodilo, drugovi iz mog mitraljeskog voda odmah su priskočili i odvukli me malo dalje od borbenog položaja. Na brzinu su me previli. Bio sam u polusvesnom stanju. Borba je još uvek trajala, ali su borci našli načina da me prebace do brigadne bolnice koja se nalazila u Voljicama...”
Obavešten o teškom ranjavanju mlađeg brata, Janko je odmah došao u Voljice (Janko se tada nalazio na položaju komandanta mesta Gornjeg Vakufa.) Teško je podneo susret sa ranjenim bratom. Jedva je smogao snage da razgovara sa njim ili da ga bar uteši. Ipak, nije mogao a da mu ne kaže da je u o borbi kod Bugojna poginuo Đorđe Lopičić, predratni komunista, književnik i profesor srpskohrvatskog jezika. Za Pavla, koji se još uvek nalazio u polusvesnom stanju i jedva prepoznao svoga starijeg brata, bio je to težak udarac.
Nešto kasnije, mada sa vidljivim posledicama teškog ranjavanja, Pavle se i pored protivljenja lekara, početkom oktobra iste godine vratio u brigadu, nastavljajući njen slavni put iz okršaja u okršaj. Ređaju se bitke i oslobođeni gradovi Livno, Duvno i veličanstvene bitke na Neretvi i Sutjesci. Pripremajući se za napad na Konjic, Pavle se sreo sa Lazarom (Jovana) Lopičićem i njegovim saborcem Jovanom Stojanovićem. Obojica su u toj bitci pokazali svu umešnost i neustrašivost. Postali su strah i trepet za neprijatelja. Uvek su napadali onda kada se niko nije nadao i među neprijateljskim vojnicima sejali smrt. Ova dva hrabra i dobro poznata borca za svoja junačka dela proglašeni su narodnim herojima Jugoslavije. Lazar je ovo priznanje dobio još dok je rat trajao, tačnije 13. marta 1945. godine, a Jovan odmah posle rata.
Duboko u sećanju ostala je Pavlu bitka za ranjenike na Neretvi i specijalna pohvala koju su posle istorijske bitke za ranjenike na Vilića Guvnu, dobili od Vrhovnog komandanta.
Smenjuju se neprijateljske ofanzive noseći sobom mnoge živote mladih heroja – partizanskih boraca. Kratko posle Pete ofanzive, Pavle po odluci viših vojnih organa preuzima rukovođenje partijskom organizacijom brigadne identature. Uspešan i na tom zadatku kao i uvek do tada, krajem 1943. godine prelazi na partijski i politički rad u Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru.
Zajedno sa još nekoliko boraca (Milom Jovićevićem, Vukosavom Mićunović i dr.) krenuli su na put, gde su ih očekivala ne mala iskušenja. Posle kraćeg odmora kod Blaža Jovanovića (tada je bio sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru), Milo Jovićević preuzima dužnost zamenika političkog komesara glavnog štaba za Crnu Goru i Boku, a Pavle, Vukosava i Mićan Petričević stižu u istorijsko Čevo, koje je mesec dana pre njihovog dolaska oslobođeno od okupatora. U Čevu se tada nalazilo sedište Okružnog komiteta KPJ. Njihov ponovni susret sa V. Biljanovićem, (sekretar OK KPJ), N. Popovićem, Andrijom Pejovićem, Mihailom Vickovićem, Lukom Vujovićem i dr. osnažio je obostrane emocije i uzbuđenja. Svako od njih hteo je da čuje priču o drugom. Razgovorima nikad kraja. A trebalo je još mnogo toga uraditi.
Jedno od prioritetnih pitanja koje se snažno nametalo bilo je formiranje Sreskog komiteta KP za Cetinje, jer je do tada tu funkciju, delom zbog nedostatka odgovarajućih kadrova, a delom i zbog opšte situacije na terenu, vršio Okružni komitet KP. Dolaskom Pavla Lopičića i drugih, prekaljenih boraca, kao i stvaranjem šire slobodne teritorije (čemu je, istina pogodovala i kapitulacija Italije 1943. godine), u organizacijama Partije, SKOJ-a, kao i uopšte na terenu situacija se kvalitetno menja na bolje.
S druge strane pak, preuzimanjem komande i uloge okupatora u Crnoj Gori od strane Nemaca (posle kapitulacije Italije), kao povampireni, počeli su da podižu glave četnički odredi širom Crne Gore i neviđenim zločinima prema građanstvu i simpatizerima NOB, nastoje da steknu simpatije svojih novih gospodara.
Pred racijama SS-ovskih jedinica i njihovih pomagača – domaćih izdajnika u jesen 1943. godine, više od 100 rodoljuba iz Cetinja i okolnih sela izbegla je na slobodnu teritoriju. Drskost četnika naročito je ispoljena krajem iste godine, kada su zajedno sa Nemcima opkolili selo Bjeloše, zarobili i streljali 20 partizana koji su bili na putu za štab Lovćenskog odreda. Nešto kasnije u Umcima kod Cetinja bez milosti su streljali 30 talaca sa područja Riječke nahije. Sa tugom u srcu primio je Pavle tada vest da se među streljanima nalazio i Lazar M. Lopičić, poznati predsednik ceklinske “crvene opštine” iz 1920. godine.
Takvo ponašanje nemačkih okupatora uz zdušno pomaganje četničkih zlikovaca stavljalo je Pavla stalno pred dilemom da li da ostane na čelu partijske organizacije Sreza Cetinje ili da se ponovo vrati svom puškomitraljezu, makar u toj borbi i život izgubio. Od njega je međutim, zahtevano mnogo više od toga, a zadaci koji su ga očekivali na području tadašnjeg Cetinjskog sreza, nisu bili ni malo lakši od onih iz prvih borbenih redova. Obilazi danonoćno partijske organizacije u Lješanskoj i Riječkoj nahiji. Svako selo i organizacija u njemu bili su novi izazovi. Rekli bi se da Pavle počinje svoj novi, drugi život. Na tom putu svuda ga prihvataju otvorena srca i pružaju potrebnu pomoć. Stigao je tako i u svoje rodne Petroviće pa i u Gornji Ceklin.
Tužan je to bio susret. Od omanjeg pitomog sela sa skromnim, ali urednim kućama i okolinom, kakve su mu ostale u sećanju kao dečaku, naišao je na oronule starce, žene uvijene u crninu i poneko dete bez krova nad glavom, jer je okupator još 1941. godine selo opljačkao, kuće popalio a preostale starce i nejač odveo u logore u Albaniju. Sretni što su posle kapitulacije Italije uspeli da prežive logorske muke, bili su duboko potrešeni izgledom svoga sela, svojih kuća. Pavle ih je hrabrio i svaka njegova reč nailazila je na povoljan prijem. Iako su domaćini bili obavešteni o pogibiji Stanka Petrova i Uroša Đurova, tražili su da im i Pavle kaže nešto o tome. Uroš je bio bombaš i puškomitraljezac u Prvoj proleterskoj brigadi (poginuo je 15. maja 1942. godine kod Kolašina, a Stanko vodnik i zamenik komandira čete u Četvrtoj crnogorskoj, i poginuo na Kupresu 14.08.1942. g.).
Dve uplakane majke Stane Petrova i Ljubica Đurova, majke dva tvrda i pouzdana ratnika, mirno su slušale, trudeći se da ne pokažu dubinu bola i tuge. Stankova majka je, seća se Pavle, upitala “Da li je njen sin u tom živom ognju imao prilike da zameni svoj život.” Htela je da kaže ako je morao da pogine da ga što skuplje proda. Pavle joj je na to odgovorio da se Stanko borio lavovski i da neprijatelju nije ostao ništa dužan. Odužio se ne smao za svoj mladi život već i za živote mnogih njegovih drugova boraca. Ponosna majka je jedva čujno odgovorila: “E sada mi je lakša njegova smrt”.
Tako Pavle Lopičić, malo po malo ali i u danonoćnom angažovanju stiče nova iskustva. Teško ga pogađaju vesti o hapšenjima, kojih još uvek ima i ničim neobjašnjena ubijanja. Posebno mu je teško pala vest o hapšenju i mučenju mladog partizanskog obaveštajca Gojka Kruške, koji je presudom prekog vojnog suda osuđen na smrt i obešen u centru Cetinja. Malo je Cetinjana koji se ne sećaju njegovog dolaska na vešanje, pevajući partizanske pesme i uzdignutih ruku uzvikujući zajedno sa svojim drugom Musom Buta Hoxićem, borbene parole (G. Kruška je posmrtno odlikovan ordenom narodnog heroja.)
 Sve uspešnijim vojnim operacijama protiv okupatora i njegovih slugu, neuspesima neprijateljskih ofanziva, raste potreba za organizacionim jačanjem postojećih institucija na oslobođenoj teritoriji i formiranjem prvih NO odbora i pratećih organa. Njihov rad dobija sve više na značaju. Najveći deo tereta preuzima na svoja leđa Pavle Lopičić, kome se u svakoj povoljnoj prilici odaje dužno poštovanje i priznanje. Iako su Nemci nastojali da umanje utisak o strahu koji ih sve više obuzima i preduzimali vojne akcije kraćeg daha, u narodu se osećao utisak da se rat zaista bliži kraju, pa se i napori koji se od njih traže lakše podnose.
Ceneći dotadašnji rad Pavla Lopičića donosi se odluka kojom prelazi na rad u Okružni komitet Cetinje. Partijske organizacije postaju sve masovnije, a organizacije mladih i žena sve aktivnije. Pavlov učinak i kao organizatora i kao izvršioca sve je vidljiviji. Svaki poraz neprijatelja značio je jačanje postojećih i stvaranje novih partizanskih odreda na terenu i organa nove vlasti na slobodnoj teritoriji. Krajem septembra 1944. godine Lovćenski odred imao je 850 boraca i bio je jedna od respektovanih borbenih formacija. U toku istog meseca, samo iz Cetinja, Bara i još nekih mesta na Crnogorskom primorju, na slobodnu teritoriju prešlo je preko 2000 osoba. Mlađi i zdraviji odmah su upućivani kao dopune vojnim jedinicama širom zemlje, a stariji i žene uključivani u rad narodnooslobodilačkih odbora i drugih organa vlasti na oslobođenoj teritoriji.
Pred Okružnim komitetom i partijskim organizacijama čiju je aktivnost sinhronizovano i neposredno usmeravao Pavle Lopičić postavljao se sada još jedan dodatni zadatak, kako sa opljačkanom i osiromašenom slobodnom teritorijom prehraniti toliki narod. Zahvaljujući ogromnom iskustvu i umeću, ali i uz znatna odricanja onih koji su makar nešto imali, i ti problemi postepeno su rešavani. Tada su govorili da se svaki zalogaj delio.
Rat se bližio kraju. Cetinje je oslobođeno. Na mesto Voja Biljanovića koji odlazi na novu dužnost, za polit. sekretara OK KPJ izabran je Pavle Lopičić. Oslobađaju se zatim Budva, Bar, Ulcinj, i formiraju novi organi narodne vlasti. Komandant Cetinja bio je Stevo M. Lopičić, a serketar Opštinskog komiteta KPJ Riječke opštine Petar Đ. Lopičić. Uskoro se nasluću najave definitivne slobode i progona zloglasnog okupatora poraženog i poniženog zajedno sa svojim saradnicima i narodnim izdajnicima.
U Cetinju se sada nalazi sedište PK KPJ; PK SKOJ-a, predsedništvo CASNS-a i Glavni odbor AFŽ. Cetinje postaje glavni grad Crne Gore.
Pavle Lopičić, međutim, shvata da novonastala situacija i mnoštvo do tada nepoznatih obaveza, zahteva nova umeća, nova znanja. Odlazi u Partijsku školu pri CK KPJ u Beograd, a odatle za sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju. Slede zatim PK KPJ za Crnu Goru i izbor za člana CK KPJ Crne Gore. Pavla imenuje za predsednika kadrovske komisije, biraju za sekretara Glavnog odbora Narodnog fronta, predsednika Saveza ratnih vojnih invalida, narodnog poslanika i dr. Više godina je član i sekretar Kontrolne komisije, član i sekretar Izvršnog veća Crne Gore...
Pavlovo “drugovanje” sa funkcijama prekinuto je njegovim odlaskom u penziju. Ali i tada samo prividno, budući da i dalje ostaje aktivan u društveno političkim organizacijama, nastojeći da ostane veran svome opredeljenju i životnoj ideji da je život bez rada i drugova prazan.
Godine 1977. novopečeni Beograđanin, Pavle Lopičić u društvu porodice i prijatelja slavi pedesetu godinu revolucionarnog rada. Ni poodmaklo životno doba (osma decenija), ni osetno narušeno zdravlje, nisu ga omeli da delotvnorno i neprekidno daje svoj doprinos našem revolucionarnom pokretu. Umro je 1993. god. u 76 godini života.²


Aleksandar Aca MANETOVIĆ

SUSRET NA ŠAR PLANINI decembra 1944. godine

Na krajnjem jugu naše zemlje, tamo gde se u podnožju Šar planine spajaju granice Jugoslavije, Albanije i Makedonije uz rečicu Ljumu, smestila su se mesta Vranište i Dragaš, administrativno privredni i kulturni centri Gore i Goranaca.
Zapadni deo ovog regiona naslanja se na Albaniju i pod njenim je uticajem. Istočni deo je skoro u svemu bio usmeren na maticu Srbiju, njenu privredu, kulturu i posebno jezik.
Takav odnos snaga imao je uticaja i na vekovna nastojanja naroda ovog kraja da sačuva svoju slobodu, da obezbede odgovarajuće mesto njihove Gore u široj jugoslovenskoj društvenoj zajednici i koliko toliko moguć život. Uporedo s tim valjalo se izboriti za svoj jezik, veru, slobodu udruživanja, govora i dogovora. Nisu imali u tome uvek sreće. Česti oružani sukobi na ovom balkanskom prostoru, donosili su sobom nove teškoće i neizvesnosti.
Drugi svetski rat je van sumnje bio jedan od najtežih i najsurovitijih ispita preživljavanja. Umesto zbližavanja i otvaranja novih perspektiva zajedničkog života, tim ratom, otvorene su mnoge strane rane i uskovitlali novi vetrovi razdora. S jedne strane fronta nalazili su se oni koje je za svoje ništavne ciljeve angažovao zloglasni nemačko-italijanski fašistički pokret, a na drugoj pak oni za koje je sloboda, jednakost i ravnopravnost svih, bila ideja vodilja.
Iako u početku prožeta mnogim neizvesnostima, znalo se da će pobeda biti na strani ovih drugih. Teška i sa mnogo žrtava, ali ipak njihova. Jer, kako su naši stari govorili, zlo, ma kako bilo veliko, nikad nije bilo u stanju da pobedi dobro.
U takvom teritorijalnom i ljudskom okruženju u takvim još uvek nedovoljno formiranim idejnim opredeljenjima, krajem 1944. godine, kratko nakon oslobođenja Kosova i Metohije od fašističkog okupatora, našao sam se po zadatku u srcu Gore u njenom centru Dragašu.
Sa nekoliko ratnih drugova imali smo zadatak da sa uglednim antifašističkim borcima i aktivnostima oslobodilačkog pokreta Goranskog kraja, dogovorimo i obezbedimo uslove za formirnje novih organa vlasti, otvaranju škola i osiguranju neophodnih društvenih službi i mesnih organa vlasti. Posebno složena bila je obaveza fomiranja lokalnih straže neophodnih za očuvanje mira i reda, čiji je naročito opasan zadatak bio čišćenje šireg terena Gore od ostataka naoružanih neprijateljskih bandi balista, koje su jednim delom prikrivene ostale u zemlji, a delom bile prinuđene, zbog zločina koje su počinile za vreme okupacije, da se povuku sa ostacima nemačke fašističke vojske kojoj se bližio neizbežni kraj.
U toku oslobodilačko rata stanovništvo područja Goranskog sreza, bilo je prijateljski raspoloženo prema antifašističkim borcima i uopšte oslobodilačkom pokretu. Iako veoma siromašan kraj, pružali su nesebičnu pomoć, podršku i utočište borcima, kako onima koji su poticali iz njihovog kraja, tako i onima iz drugih krajeva naše zemlje koje je talas rata dovodio i u njihove krajeve. Sloboda je bila njihovo osnovno opredeljenje i za slobodu su bili u stanju sve da urade. Nije, nadam se ni potrebno posebno isticati da je veliki broj Goranaca i neposredno učestvovao u NOB i POJ.
Svi mi, koji smo bili angažovani na radu na terenu bili smo uglavnom mlađa generacija. Nedostatak iskustva nadomestili smo često danonoćnim radom, nastojeći pre svega da obezbedimo stalnu komunikaciju i saradnju sa širim stanovništvom. O svome radu redovno smo izveštavali pokrajinsko rukovodstvo, a onda kada se za to ukazivala potreba, tražili smo savete i pomoć.
Na naše traženje i sugestije za preduzimanje daljih akcija na terenu. Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju, donosi odluku da nam kao pomoć uputi jednog od iskusnijih partijskih radnika iz svojih redova. Izbor je pao na Pavla Krcunova Lopičića, prekaljenog prvoborca i predratnog člana KPJ i jednog od organizatora 13-to julskog ustanka u Crnoj Gori.
Pavle K. Lopičić je ostao sa nama u Dragašu i na širem području Gore nekoliko dana. Osećali smo se ohrabreni, reklo bi se ojačani. Već u prvim razgovorima sa njim i posebno u komunikaciji sa širim građanstvom Goranaca, pokazalo se da se radi o pravom izboru. Došao nam je čovek pun znanja i dragocenog iskustva stečenog u radu u Crnoj Gori. Na njemu svojstven način rešavao je naizgled nerešive probleme i pretvarao ih u deo svakodnevnice.
Pavle nam je ukazivao o čemu se posebno mora voditi računa kada se radi o višenacionalnoj sredini, u ambijentu koji karakteriše više jezika i raznovrsna verska pripadnost stanovništva.
Iako ranije nije boravio na ovom području, veoma brzo je shvatio specifičnost međuljudskih odnosa što je olakšalo složenost zadataka koji su nam bili povereni i na čijem su rešavanju insistirali državni, društveni i partijski organi pokrajine.
Takvim radom i odnosom prema obavezama, u koji je uložio svu svoju stvaralačku energiju, Pavle je neočekivano brzo stekao veliki broj prijatelja i poštovalaca. U radu je posebno insistirao na uspostavljanju čvršćih veza sa meštanima gorskih sela, uveravajući nas da samo tako možemo da prodremo u dušu svakog čoveka i osigurati njegovo adekvatno učešće na poslovima obnove ratom opustošene zemlje i eliminisanja prikrivenih opasnosti koje su u ponekim delovima Gore postojale i podmuklo delovale. On je oštro osuđivao otuđenost od naroda i u tome nailazio na nepodeljene podrške svih nas koji smo radili zajedno sa njim, i iskrene simpatije najširih slojeva stanovištva Gore. Takav princip rada morao je da postane naša dugoročna programska orijentacija, posebno u tzv. prelaznom periodu, kada se iz vremena okrutnog rata prelazilo u trajan mir. Bez takvog rada, često je govorio Pavle, sva naša nastojanja na putu stvaranja jedne nove demokratski orijentisane napredne društvene zajednice ravnopravnih naroda, postale bi iluzorne. Šanse, koje su nam se pružile uspešnim završetkom narodnooslobodilačkog rata, trebalo je iskoristiti na najbolji način i, sve do tada poznate istorijske nepravde definitivno eliminisati, a odnose među ljudima, bez obzira na to ko su i odakle su, kojoj nacionalnosti pripadaju i čiju veru ispovedaju dovesti u sklad.
Na žalost nije bilo mogućnosti da se Pavle K. Lopičić duže zadrži na terenu Gore. Očekivali su ga novi zadaci, nova iskušenja. A nama koji smo i dalje ostali da radimo na ovom području i mnogim Gorancima zajedno sa nama, ostalo je dugo godina kasnije, sećanje na jednog hrabrog čoveka i pravog prijatelja.³

1. Ko je ko u Jugoslaviji, Biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima, Beograd, 1957, str. 391.
2. Na osnovu arhivskih materijala CK KPJ i ličnih zabeležaka
3. Aleksandar Aca Manetović, ambasador u Saveznom Ministarstvu za inostrane poslove, u penziji i nosilac "Partizanske spomenice 1941."